Промените величину слова:
Thumbnail imageМанастир Велућe са црквом Ваведења Пресвете Богородице налази се у истоименом селу у Западном Поморављу, пет километара јужно од магистале Појате-Краљево; ''у сред земље кнеза Лазара Хребељановића'', а на прилазу његовој престоници Крушевцу из правца запада. Са Лазарицом, Руденицом и Наупаром припада придворним црквама Моравске Србије.
Градња манастира везује се за период владавине кнеза Лазара, крај 14. века и властелинску породицу која је управљала овим крајем. На бављење рударством упућују називи засеока (Драгуље, Металица, Руденица, Гвоздинац), као и стари назив манастира Сребрница, али и окна рудника платине и сребра која су експлоатисана до недавно. Кнез Лазар је 1389. године поклонио газдинство са Велућом манастиру Свети Пантелејмон на Светој гори, о чему постоји запис у повељи кнегиње Милице из 1395. године.
Велуће је један од ретких манастира чији се ктитор не зна, али се поуздано зна да је време изградње 1377. и 1378. година, а време осликавања пре 1389. По ктиторској фресци и натпису у наосу се једино може закључити да је манастир изградила жена-деспотица. По народном предању манастир је изградила Мара, кћи кнеза Лазара и супруга Вука Бранковића, у знак покајања. Новија истраживања и проналазак броката у манастирској порти, доводе ктиторску породицу у везу са италијанском племством. Било како било, ктиторство Велућа ће још генерацијама остати обавијено велом тајни.
Архитектонски, манастирска црква припада моравској школи и због сличности са Лазарицом у Крушевцу, сматра се да јој је била узор у градњи или да су пак грађене истовремено и то од истих мајстора. У основи је уписан крст са три апсиде (триконхос), док је зидање цркве изведено од редова тесаног камена и опеке. Камен, сиво-жути и црвени пешчар су из околних мајдана. Интересантно је да је фасада била осликана преплетима и цик-цак линијама.
Сликарство се по садржају и начину извођења делимично разликује од манастира моравске школе и сматра се да је слабијег уметничког домета.
Не зна се у којој мери и када је црква страдала али се на основу два сачувана натписа закључује да је обнављана 1833. и 1836. године у време владавине Милоша Обреновића, када је саграђен и конак. Манастирском комплексу припадају и нови конак из 1972. године, трпезарија, спомен чесма и капела са звоником, подигнута 1962. године трудом сестринства. Иконостас капеле је дело манастирске иконографске радионице. Порта је изузетно уређена и наликује ботаничкој башти.